Самостално стварање: Формирање слојева постојања са, Јамур Ујаник, 2020, фотографија инсталације Џулија Залевич

Самостално стварање (Kendikendiniyetiştirme): „Формирање слојева постојања са“,

Yağmur Uyanık


(Selfmaking: Layers of Becoming With)

yagmuruyanik.com

Притисните овде како би се пријавили да будете власници једне од 5 скулптура из оригиналне едиције. У различитим тренуцима током онлајн изложбе насумично ћемо бирати једног од кандидата да прими једно од ових дела, све док свих пет на нађу своје нове домове. Када скулптура пристигне, молимо вас да је поставите на локацији коју сматрате најбољом, и поделите слику са хештегом #layesrofbecomingwith како би била овде приказана.

Скулптура од пешчара, настала уз помоћ 3Д штампача, хибридног је карактера, створена спајањем дигиталних модела две “оригиналне” скулптуре у Британском музеју (British Museum): скулптуре Александра Македонског трећег (познатог као Александар Велики); и старо-грчког Перикла. “Самостално стварање” комбинује звук и скулптуру, показујући како стварање, преношење и чување културног знања почива на географским контекстима, обрасцима одлазака и останка без домовине расељавања и апатридије. Пројект приказује како се индивидуалне приче и колективно сећање обликују кроз културно власништво, културну валуту и кроз симболичка значења која су им својствена.

Јагмур Ујаник (Yağmur Uyanık) је турска уметница која живи у Сан Франциску и бави се областима архитектуре, нових медија и музике. Својим радовима, ова уметница истражује понављања, процесе и нематеријалне ствари стварајући медије за премештање помоћу светлости, звука и простим ширењем дигиталних медија у физичко искуство. Јагмур Ујаник је магистрирала уметност и технологију на Институту за уметност у Сан Франциску као прималац Фулбрајтове стипендије. Рад уметнице је приказан у институцијама као што су Ars Electronica, Sonar D+, Signal Light Festival, MUTEK, Exploratorium, Академија наука, у Калифорнији и у Галерији „ Diego Rivera“.

Хума Кабачи у разговору са Јамур Ујаник, поводом изложбе Транслокалне сарадње

Самостално стварање: Формирање слојева постојања са (Selfmaking: Layers of Becoming With)
Јамур Ујаник, са изложбе Транслокалне сарадње, галерија Furtherfield, Лондон, март 2020. Са зидном графиком коју је дизајнирао студио Hyte. Фотографија: Џулија Залевич.

Због универзалних рестрикција проистеклих из пандемије COVID-19, галерија Furtherfield морала је да се затвори. Због тога је изложба Транслокалне сарадње обустављена до даљњег. Ипак, и даље можемо комуницирати путем Интернeта, тако да је ово добра прилика за једну од ко-кустоскиња Хуму Кабачи да интервјуише Јамур Ујаник. Ујаник је турска уметница базирана у Сан Франциску (а тренутно због пандемије борави у Турској), са искуством у пољима архитектуре, нових медија и музике. Пре свог појављивања у Лондону, била је на резиденцији при организацији Биос у Атини. Овај разговор између уметника и кустоса истиче значај транслокалности у контексту садашњег тренутка, као и уметничку праксу саме Ујаник и радова одабраних за ову изложбу.

Хума Кабачи: Дванаести март није био тако давно, па ипак толико тога се променило од тада. Живимо у несигурним временима и у нашим ограниченим просторима, па ипак потреба за транслокалном солидарношћу постала је релевантнија него икада. Да ли би могла да нам говориш о својој пракси у контексту изложбе и ове хипер-повезаности?

Јамур Ујаник: Као Туркиња која долази из грчке имигрантске породице, сада живим и радим у Сан Франциску. Транслокалност је концепт који је присутан у мом животу већ јако дуго. Већ сам била сасвим свесна њеног значаја, а у оквирима садашње кризе тај значај је попримио сасвим другачији обим. Моја пракса је обогаћена везом између различитих простора које окупирам, превазилажењем њихових граница - тренутно само виртуелних.

HK: Твој рад на изложби насловљен Самостално стварање: Формирање слојева постојања са била је хибридна, тродимензионална скулптура од пешчаног камена која је створена стапањем дигиталних модела две ”оригиналне” скулптуре из Британског музеја. Твој избор материјала је веома занимљив.

ЈУ: Пешчани камен је деликатан и порозан материјал, насупрот материјалу који се обично користи у тродимензионалној штампи - пластици. Током времена, ова скулптура ће изгубити своје детаље, форму и можда чак и значење. Одабрана је како би нагласила идеје ефемерности и темпоралности које се манифестују кроз форму и звук. Такође и да би се дао додатни коментар о томе како стварамо објекте ограничених серија које ћемо виртуелно чувати заувек, како им приписујемо одређене вредности, и како је сав тај труд заправо узалудан.

HK: Тродимензионална скулптура такође доводи у питање како се индивидуални наратив и колективно памћење обликују кроз културно власништво, културне валуте и њихова уписана симболичка значења. Сви пролазимо кроз колективну трауму, и начин на који сада перципирамо памћење је другачији него раније, с обзиром на то да је наше разумевање времена такође померено. Да ли би могли да мало детаљније говорите о раду Самостално стварање: Формирање слојева постојања са, да ли је он још релевантнији у овом тренутку?

ЈУ: Културне референце имају велику улогу у утврђивању нашег идентитета, и у начинима на које конструишемо колективно памћење и индивидуалне наративе. Утичу на перцепцију нас самих, начин на који се односимо према другима, као и начин на који комуницирамо са светом. Самостално стварање видим као означитељ наше културе која је у стању сталне промене, и нешто што изражава и пропитује те обичаје и вредности. Пролазећи кроз ове тренутке глобалне пандемије, наши когнитивни и емоционални фактори се мењају, наше културне вредности и референце се измештају. Људске интеракције, као и оне са културним артефактима, се редефинишу. Чини ми се да је оно што сам покушала да сугеришем са овим радом управо оно што се тренутно дешава са нашом културом, а то га вероватно чини још релевантнијим у овом тренутку.

ХК: Звук је такође један од елемената твој скулптуре. Да ли сте одувек у својој пракси били заинтересовани за звук?

ЈУ: Да, ја сам се заправо бавила музиком. Звук је увек присутан у мом раду и размишљању. Верујем да присуство звука дозвољава раду да оствари своје присуство, да се истакне и буде у стању да говори на радикално другачије и снажније начине.

ХК: Да, то има смисла. На неки начин, звук нам дозвољава да путујемо кроз време...
Када већ говоримо о времену, да се вратимо на вашу резиденцију и Биосу, у Атини. Како је боравак тамо допринео вашем резиденцијалном боравку, и како је ваше тамошње истраживање пренесено у галерију Furtherfield која се налази у Финсбурију, у коме се турске, грчке и српске заједнице сусрећу?

ЈУ: Мој рад је настао као одговор на место у коме сам се налазила док сам била у Атини - у том смислу може се сматрати site-specific делом. Боравак у Атини ме је навео да размишљам о култури, њеним различитим репрезентацијама које произилазе из културних кодова и значења у геолокацијским контекстима. Била сам уроњена у културу која се поноси својом традицијом церемонијалне ортодоксности, налик и простору у коме сам одрасла, Турској. Желела сам да се поиграм са тим појмом и видим како бих могла да представим непрекидност историје исписане херојством. Излажући у Атини и Лондону, схватила сам да је рад отишао ка месту које сам циљала - пуно дискусија о томе да ли личи на Александра или Перикла, и да ли је прихватљиво створити хибридност коришћењем ових карактера. Чини ми се да је оно што су посетиоци открили је да су се њихове сопствене историје брзо испреплетале са онима свих других људи, и схватили да више не постоји историја појединачне културе и нације, већ прича о плуралитету. Објекат је био довољно познат, али ипак је нешто било чудно у вези са њим - људи су били колективно радознали када је у питању његово порекло, било је одлично подстаћи ту радозналост.

HK: Слажем се, рад добија на значењу сада када је приказан и у Атини и у Лондону. Такође у контексту ефемерности и темпоралности, сасвим је занимљиво како можете одабрати да искомбинујете та два карактера - Александра и Перикла - призивајући сећање и перцепцију публике. Сам рад такође критикује појам аутентичности и колонијалну историју скулптура које налазимо у, на пример, Британском музеју у Лондону, или у Музеју Акропоља у Атини. Чињеница да су ови музеји сада затворени и приказују своје колекције онлајн даје занимљив обрт вашем раду. Можда би желели да кажете нешто о томе?

ЈУ: Мермерне скулптуре Александра и Перикла (отприлике 495 - 429. године пне) уклоњене су са својих првобитних локација, у Атини, и послате у Британски музеј. Скениране су и дигитално архивиране на сајту Британског музеја, одакле сам преузела тродимензионалне моделе. Колонијализам има своје корене и у дигиталној култури као што је то овде био случај, али њихово значење се можда мења у оквиру садашње глобалне кризе. Можда ће овај процес демократизовати искуство и перцепцију посматрања уметничких дела која се баве овим темама, као што ће власништво и оригиналност бити све више предмет разговора, а то је управо оно што мој рад покушава да постигне.
"Самостално стварање: Формирање слојева постојања са (Selfmaking: Layers of Becoming With)

Јамур Ујаник, са изложбе Транслокалне сарадње, галерија Furtherfield, Лондон, март 2020. Са зидном графиком коју је дизајнирао студио Hyte. Фотографија: Џулија Залевич.

HK: На самом крају, с обзиром да сте били на отварању изложбе, да ли нам можете рећи нешто више о томе како видите свој рад у односу на друге одабране радове у галерији Furtherfield?

ЈУ: По мом мишљењу, изложба је била заиста успешна у сагледавању транслокалности из различитих углова. Са видео радом Георгиоса Макаса Четири станице до Куртулуса сам се повезала на веома личном нивоу. Он истражује градску четврт Куртулус у Истанбулу која је историјски била позната као ”мала Атина”, а данас је дом за бројне мањинске заједнице у граду. Заиста ми је познат тај део града и његова јединствена атмосфера, с обзиром да сам пет година живела у Тешвикјеу, који је одмах поред. Слушајући интервјуе које је урадио са грчким становницима Куртулуса, приметила сам сличности са причама које сам слушала од своје баке када сам била млађа, и поново сам схватила значај да се то историјски забележи.

Још један рад који ме је дотакао је инсталација Уписано у камену Тамаре Каметани. Са овим ручно гравираним комадима мермера, она није само материјализовала нешто наизглед нематеријално - приватност и слободу онлајн говора и право да се буде заборављен - на поетичан начин, већ је пружила и даљи коментар на тему транслокалности коришћењем атинског мермера. Намерни одабир материјала је присутан и у мом раду, и верујем да је то нешто што га у великој мери оснажује.

Самостално стварање: Формирање слојева постојања са, Јамур Ујаник, 2020, фотографија инсталације Џулија Залевич

Самостално стварање: Формирање слојева постојања са, Јамур Ујаник, 2020, фотографија инсталације Џулија Залевич

#layersofbecomingwith