Напорно је радио да би био заборављен, из серије Уклесано у камену, Тамара Каметани, 2019.

Уклесано у камену,

Тамара Каметани


www.tamarakametani.com

„Право да будеш заборављен“ као део ГДПР-а (Опште уредбе Европске Уније о заштити података), указује на уклањање негативних информација са интернетских листа за претрагу у одређеним дискутабилним ситуацијама. ”Уклесано у камену” (Set In Stone) представља поетичну медитацију о утицају материјала на разлчичите аспекте транслокалних култура који су често нематеријалне природе. Док на мрежама букте полемике у вези легитимног коришћења, злоупотреба приватности и слободе говора, овај рад користи фразе о животу чињеница руком уклесаних у атински мермер, изазивајући историјске рефлексије или урезивање резултата ових акција у памћење, на мрежи и изван ње.

Тамара Каметани (Tamara Kametani), је словачка уметница из Лондона. Рођена је у Словачкој, али ради у различитим окружењима, укључујући и рад на инсталацијама, видео, фотографију и скулптуру. Кључна питања у њеном раду су односи између власти, надзора, приватности и приступа информацијама. Посебно је занима улога коју технологија игра у изградњи савремених и историјских наратива и нова искуства која она пружа. 2017. године магистрирала је из Праксе савремене уметности на Краљевском факултету уметности. Тамара Каметани је учествовала у већем броју уметничких резиденција и излагала на међународном нивоу. Међу најновијим комисијама и изложбама налази се: Swayze ефекат (Swayze effect), AGORAMA, Лондон (Лондон) (2019) кустос Platform Southwark; 404- Отпор у дигиталном добу (404-Resistance in the Digital Age) , RAGE Collective, CFCCA, Manchester (2019); За сада (For the Time Being) Галерија Уметника Фотографије, Лондон (2019). Кустос је CCA Краљевске колеџ за уметност; Дигитална дијаспора, Студио 44, Стокхолм (2019);Summer Show, Florence Trust, Londra (2018) ve Triennial of Photography, Hamburg(2018).

Хума Кабачи у разговору са Тамаром Каметани, поводом изложбе Транслокалне сарадње

Поклон (The Gift) Тамаре Каметани, гравирани кречњак, март 2019, 51°08'15.1"N 1°22'06.3"E”

Због универзалних рестрикција проистеклих из пандемије COVID-19, галерија Furtherfield морала је да се затвори. Због тога је изложба Транслокалне сарадње обустављена до даљњег. Ипак, и даље можемо комуницирати путем Интернeта, тако да је ово добра прилика за једну од ко-кустоскиња Хуму Кабачи да интервјуише Тамару Каметани. Каметани је визуелна уметница, рођена Словакиња базирана у Лондону (а тренутно борави на словачком селу), и ради у различитим медијима, који укључују и инсталације, видео, фотографију и скулптуру, са нагласком на односу према контексту и локацији (site-specificity). Овај разговор између уметника и кустоса истиче значај транслокалности у контексту садашњег тренутка, као и уметничку праксу саме Каметни и радова одабраних за ову изложбу.

Хума Кабачи: Дванаести март није био тако давно, па ипак толико тога се променило од тада. Живимо у несигурним временима и у нашим ограниченим просторима, па ипак потреба за транслокалном солидарношћу постала је релевантнија него икада. Да ли би могли да нам говорите о својој пракси у контексту изложбе и ове хипер-повезаности?

Тамара Каметани: Мој рад увек је повезан са мојим интересовањима и истраживањима везаним за надгледање, приватност, наше дигиталне отиске и биополитику. Морам признати да је ово време изразито занимљиво за мене, с обзиром да изазови који су везани за моју праксу се чине посебно значајним управо сада. Оно што је ова здравствена криза довела у први план је поновно промишљање ове хипер-повезаности, која је током последње деценије постала норма. Такође поставља питања о веома стварном, физичком отиску људи у окружењу који је директно везан за то, с обзиром да смо били сведоци тога да је загађење ваздуха драматично опало у неким подручјима, а поједине животињске врсте су примећене у областима где их годинама није било. Истовремено, измештање свега у онлајн домен имаће и властити низ последица. Док сам, наравно, забринута због несигурности коју доноси будућност, такође је занимљив тренутак у коме можемо сведочити и размишљати о овим критичким контекстима.

ХК: С обзиром да истражујете различите медије као одговор на site-specific аспект свог рада, како би поставили своје радове на мермерним плочама из серије Уклесано у камену (Set in Stone) међу своје остале радове?
Напорно је радио да би био заборављен (Worked so hard to be forgotten), из серије Уклесано у камену (Set In Stone), Тамара Каметани, 2019. Галерија Furtherfield, Лондон, март 2020.

TK: Питања везана за наш дигитални отисак, приватност и надгледање већ јако дуго су присутна у мом раду, на различитим нивоима, без обзира на форму и медије у којима се ови радови манифестују. Тако да би било истинито рећи да је нит која повезује све моје радове обично тематика, а не медиј. У великом броју мојих радова постоје скулптурални елементи, иако не размишљам о тим радовима као о скулптурама самим по себи. Урадила сам прошле године рад Поклон (The Gift) поводом првог планираног датума Брекзита, и то је била гравирана плоча кречњака, постављена на Белим литицама код Довера, прекопута Француске. У формалном смислу, рад наизглед личи на мермерне плоче из серија Уклесано у камену (Set in Stone), али локација и место на коме је постављен у великој мери су део самог рада, који не може постојати изван контекста те локације.

ХК: Да ли би могли да говорите о свом избору мермера као материјала током своје резиденције при организацији Биос у Атини? Такође бих волела да чујем о процесу који се одвијао током настајања саме инсталације.
"ТК: Знала сам да желим да истражујем идеје везане за дигитални отисак и бројна питања са којима се сада суочавамо, како постајемо све свеснији изазова везаних за наше податке. Занима ме идеја дигиталне сталности, која је често скроз непожељна. Изазов је веома глобалан, с обзиром да утиче на све нас који користимо Интернет, упркос различитим законима који штите приватност и различитим јурисдикцијама у којима се крећемо. Желела сам да повежем рад баш са градом Атином, јер сам била тамо и желела сам да укључим локални елемент у сам рад. Једна од ствари које су веома очигледне у Атини је сама количина мермера који је употребљен да би се изградио град. Ја, као што многи могу да претпоставе, размишљам о мермеру као о луксузном камену који не би користили за поплочавање тротоара, али у Атини ћете га наћи управо тамо. Бити тамо након свих мера штедње, мермер је један од многих подсетника о просперитетнијим временима која су за нама. Волим да се играм са супротностима у свом раду, а ручно гравирање мермера деловао ми је као одговарајући приступ како би могли да говоримо о питањима која су дигитална и веома савремена, али не и лако физички опипљива.

Гости на отварању изложбе Транслокалне сарадње, галерија Furtherfield, Лондон, март 2020. Фотографија: Џулија Залевич.

HK: С обзиром да ”право да будеш заборављен” значи да особа може да негативне информације о себи одстрани из онлајн претраживача у неким аргументованим приликама, ваш рад добија на значају и значењу у садашњој клими више него икада, када смо све више зависимо од виртуелног како би се повезали са светом.

ТК: Оно што је ова присилна изолација учинила је да све измести у онлајн домен. Пројекти којима би обично били потребни месеци или године да буду транспоновани у дигитални простор, сада су се појавили на мрежи у року од неколико недеља, некада чак и само неколико дана. Узмите подучавање као пример. У многим земљама у којима онлајн учење није било развијено пре изолације, професори су успели да већину својих часова изместе у онлајн домен, или су пак владине агенције тамо изместиле велики део својих сервисних центара и ресурса. Савим је запањујуће посматрати колико се брзо све то одвија, али тако убрзана адаптација има и своје недостатке, као што је то очигледно за фијаском везаним за приватност при коришћењу апликације Zoom, да поменемо само тај најочигледнији пример.

Постоји разлог зашто је обично потребно дуже време да дође до промена које захтевају пажљиво промишљање и тестирања, а то се сада баш и не дешава. Да не помињем дигитално праћење и прикупљање података, који су примењени у многим државама како би се ублажило ширење пандемије. Биће занимљиво видети шта ће се десити када изађемо из ове кризе. Мислим да већина нас нема идеју о стварним дигиталним последицама ове изолације.
Сталност више није пожељна (Permanence no longer desired), из серије Уклесано у камену (Set In Stone), Тамара Каметани, 2019. Галерија Furtherfield, Лондон, март 2020.

ХК: Тако је. И док свакако имамо бројне технолошке напретке, више него икада зависимо од ових дигиталних платформи. Управо због тога је застрашујуће. Да се вратимо на вашу серију радова Уклесано у камену (Set In Stone). Да ли би могли да нам ближе појасните како сте дошли до реченица које су угравиране у мермеру, и шта оне вама значе?

ТК: Неке од њих користе терминологију која се употребљава када говоримо о питањима везаним за наш дигитални отисак и право на приватност, док други више говоре о људским жељама и несигурностима, и како оне често немају смисла. На пример, Менаџмент дигиталног наслеђа (Digital Legacy Management) истовремено се односи на постхумни менаџмент података преминуле особе, али се разуме и као велико чишћење - одстрањивање свих непожељних информација о особи која је жива. Потоња опција сада се нуди као услуга коју користе родитељи за своју децу која се пријављују на универзитете који проверавају профиле на друштвеним мрежама својих кандидата.

Постоји извесна доза ироније у тексту, многе од њих видим као оксимороне - Напорно је радио да би био заборављен (Worked so hard to be forgotten) истовремено говори о нашој жељи да будемо упамћени, док понекад морамо да напорно радимо да би били сигурни да ћемо бити запамћени онако како желимо, другим речима - да део нас буде заборављен.

ХК: Да ли сада, током изолације, читате или контемплирате о будућим пројектима?

TK: Изолације се десила када и планирани дигитални резиденцијални боравак у оквиру пројекта Off Site, на коме радим од марта. Испрва сам имала сасвим другачије планове у вези са оним на чему сам желела да радим током те резиденције, али садашња ситуација је помало утицала на њих, тако да сам одлучила да ово време искористим како бих истражила различите мере које су усвојиле владе и телекомуникационе компаније са циљем да се ублажи ширење вируса. Многе од тих мера су веома упитне са становишта приватности.

Успела сам да понесем само једну књигу са собом у изолацију, али требало би да стигне још неколико оних које сам наручила од издавача Verso пре неколико месеци! Када коначно пристигну, радујем се читању књиге ‘New Dark Age’ Џејмса Бридла и ‘Future Histories’ ауторке Лизи О'шиа.

Напорно је радио да би био заборављен, Тамара Каметани, 2019. Фотографија инсталације Џулија Залевич, 2020.

Напорно је радио да би био заборављен, Тамара Каметани, 2019. Фотографија инсталације Џулија Залевич, 2020.